...bodljikava žica oko mog vrata...
Ubija me ovo stanje...prokleta depresija...jaca od mene same i od svega tu...
...možda je i bolje tako...barem znam da postojim...ali do kad ?
..ovaj grad bez lica koja se preljevaju u ružne maskote...noc bez dana,stalno sivilo kao šal,a vani je vruce...
..i to jako vruce,toliko da nema zraka...strašno...i ne znam više ni pisati...ni misliti...ni nestati...što nekad mi biješe spas...od dosade i buke...sad sam sjena ovog grada...
...izgubljena u ulicama....tražim spas...more...jednostavan pjev vjetra što nema ga u ovom gradu....
...nema nade....volje....trenutka za tebe....
...ova glazba ubija...totalno...biti iskrena...ili ne ?
...mislim da je bolje ne jer p0omoci si ne mogu trenutno sama....ovu bodljikavu žicu oko vrata vucem od samog rođenja...toliko prljavog da mi vec krv na nos krece....
...nezaustavljiva....a u ustima samo okuš metala...željeza.....od jebene krvi....pocinjem je gutati kao zrak...kao vodu....jebeni nos...
moja kosa nema sjaj...u biti...ako cu biti realna..nema je....skoro uopce....o jadna ja...
..jadna ja...i ovo nije oproštajno pismo..jedno veliko u kojem se opraštam od svega i svih...ovo je samo moje unutarnje stanje...izraženo....bodljikavom žicom oko mog vrata...i osuđeno na propast...bez dna....
...možda je i bolje tako...barem znam da postojim...ali do kad ?
..ovaj grad bez lica koja se preljevaju u ružne maskote...noc bez dana,stalno sivilo kao šal,a vani je vruce...
..i to jako vruce,toliko da nema zraka...strašno...i ne znam više ni pisati...ni misliti...ni nestati...što nekad mi biješe spas...od dosade i buke...sad sam sjena ovog grada...
...izgubljena u ulicama....tražim spas...more...jednostavan pjev vjetra što nema ga u ovom gradu....
...nema nade....volje....trenutka za tebe....
...ova glazba ubija...totalno...biti iskrena...ili ne ?
...mislim da je bolje ne jer p0omoci si ne mogu trenutno sama....ovu bodljikavu žicu oko vrata vucem od samog rođenja...toliko prljavog da mi vec krv na nos krece....
...nezaustavljiva....a u ustima samo okuš metala...željeza.....od jebene krvi....pocinjem je gutati kao zrak...kao vodu....jebeni nos...
moja kosa nema sjaj...u biti...ako cu biti realna..nema je....skoro uopce....o jadna ja...
..jadna ja...i ovo nije oproštajno pismo..jedno veliko u kojem se opraštam od svega i svih...ovo je samo moje unutarnje stanje...izraženo....bodljikavom žicom oko mog vrata...i osuđeno na propast...bez dna....
....radi tebe...
Nocas trebam mir,jer utjehe nemam tu....blizu tebe...i opet sam sama...po ko zna koji put si lažem i....znam...da nocas trebam mir...bez tebe i bez suza...bez straha i boli što razdire mi grudi...i zadnji ovaj osjecaj što djelim ga sa tobom neka nestane...neka nestane sve,i ti...i ja...i ova tuga...i ova soba što ispunjena je istinom....gorkom...i suzama....što pokazujem ih radi tebe....
...posveceno...
...budi mi inspiracija nocas...trebam te više od sna...budi uz mene i po ko zna koji put..obecajem ti ono staro..uz tebe sam...veceras ce tvoje misli biti moje,a moje ce biti tvoje...jednostavno je ...opusti se...vjeruj mi...mogu ti pomoci barem na trenutak...da...onaj izgubljeni iz prošlosti..imali smo ga,a sad ga imaju drugi...i nije mi prvi put da prolazim ovo...samo...sa tobom je..nisam navikla na tvoje suze...tvoj drhtavi glas i pogled pokislog psa....pogledaj me...isti si,ništa se nije maknulo....stalo je sve kao i onda...ali obecajem...samo mi priliku daj...zagrli me...jer ja cu nocas biti uz tebe i kad svi budu plakali,ti neceš....biti ceš jak kao ja onaj dan...budi moj dah i biti cu tvoj...sjeti se mora...valova i mene....pored tebe....našeg smjeha...toplog zraka...klupice....prijateljstva koje i kad su nam branili nije prestalo....i sad kad sam u drugom gradu...sjeti se da sam tu...pored tebe i uz tebe....mislim na tebe stalno...i makar nisam tvoj zrak...kiša koja te boli više od suza...bol u grudima za koju nisam kriva ja...a niti ti....budi mi inspiracija...biti cu i ja tebi...obecajem...biti cu tu..uz tebe i taj dan...kad kiša padne kao nikada do sad..kad se zatvaramo u sebe i ne znamo kamo idemo..lutamo gradom i šutimo...da i tad..znaj..biti cu ti tuga...suza...i zagrljaj...onda kad budeš sam.....biti cu ti....tvoja inspiracija...
..bolje sam...
nije da imam inspiraciju za pisanjem,trenutno selim u zg..na fax..pa imam previše obaveza oko selidbe i tog...al kad se smjestim cu pisati :P
... imagine ...
Nekako je sve stalo..ne znam kako...jesam ja kriva?Što sam napravila?..i dalje mi nije jasno...prolazilo je sve previše brzo..i onda....sad....stalo..nekako...ne znam...mrak i tišina...posvuda...otvorila sam bucno vrata,još jednom i....požurila...bilo je mracno...tiho...sobe prazne,ok pomislila sam,uvijek je to tako,nona je u kuhinju...ali..ovaj me put umijesto njezine topline osmijeha docekao mrak i sjeta,upalila sam svjetlo,aresle a u grlu steglo...pomislila sam,ok...valjda...suze su krenule,otišla sam u njezinu sobu i upalila svjetlo..non...ne,nema je..nema lutka..mirisa...jednostavno je nema i suze su krenule...pocela sam kopati po ladicama,ne znam zašto...pronašla sam slike stare...pronašla sam..pronašla sam i...i...više niti ne znam što...svašta samo nju nisam...znam da sam plakala...da,pronašla sam zeku,svog...mama mi ga je dala i rekla da ga noni dam da ima nešto moje,da,i on je ostao...sve,sve je ostalo!!! I stalo i ostalo!
Pronašla sam...njezinu maramu koja miriše na nju...uzela sam lutku koja je ostala,koja samo što nije rekla:"ne ostavljaj me samu u mraku tu molim te..." i opet su mi oci pune suza bile...uzela sam sliku njenu na kojoj se smije...ali vrata su prekinula moju tugu,bila je to mama:"..jesi gotova?Idemo..." ..jednostavno nisam znala što da joj kažem..osim..morati cu se vratiti tu još...nisam ništa obavila...jednostavno je sve stalo..i ja...i zrak...sve...doma sam pronašla lancic koji je nona nosila stalno,kad mi ga je dala,rekla je:" cekala sam pogodan trenutak i mislim da je sad,ovo je od mene za tebe i cuvaj ga...rekla sam hvala nona i poljubila je.." poslije su mi rekli da mi je prva stvar bila kad bi nonu vidjela (kad sam mala bila) poljubiti je,skociti na nju i dirati joj lancic taj...taj sam ga tren pogledala,ispred mene je prošlo sve...doslovno sve...i naravno,suze...otišla sam do slike koju sam donjela doma,i...znate što? ..da...tad sam se stvarno rasplakala i nisam stala...imala ga je na sebi...da..uzela sam sliku na kojoj ga ona nosi,sasvim slucajnim odabirom...kao da mi govori:"..malena,sa tobom sam stalno.."...bilo je toga još vezanog za nju ali..to mi je bilo..kako da kažem koma...i znam,vjerujte mi,ja sam prva koja pošizi kad vidi post od 3 metra i...blabla...jednostavno mi se ne cita to sve,da...priznajem,sebicna sam..ali..nismo li svi? hmm...ne ocekujem od vas da se zamarate sad ovim svim i..znam jako je dosadno i naporno stalno istu temu citat...i sve to ali...moram si pomoci jer sa nikim ne mogu pricati o ovom..svi kažu :" ..bila je draga...90 godina nije malo,živila je ljep život i proživila ga..." draga mama ja to sve znam,tata ja toznam samo...zašto vi ne znate da je meni ipak bila možda i više od tog?..ili se možda štitimo međusobno time..samo da to kažemo na brzinu a u dubini sebe...ne znam...valjda mi treba vremena..bilo bi mi bolje da se stihova držim ali onda opet..ni njima ne mogu sve reci...možda bolje da ne pišem malo dok se ne smirim...da bolje...ali svejedno...
....nona volim te,tvoja unucica ...
Pronašla sam...njezinu maramu koja miriše na nju...uzela sam lutku koja je ostala,koja samo što nije rekla:"ne ostavljaj me samu u mraku tu molim te..." i opet su mi oci pune suza bile...uzela sam sliku njenu na kojoj se smije...ali vrata su prekinula moju tugu,bila je to mama:"..jesi gotova?Idemo..." ..jednostavno nisam znala što da joj kažem..osim..morati cu se vratiti tu još...nisam ništa obavila...jednostavno je sve stalo..i ja...i zrak...sve...doma sam pronašla lancic koji je nona nosila stalno,kad mi ga je dala,rekla je:" cekala sam pogodan trenutak i mislim da je sad,ovo je od mene za tebe i cuvaj ga...rekla sam hvala nona i poljubila je.." poslije su mi rekli da mi je prva stvar bila kad bi nonu vidjela (kad sam mala bila) poljubiti je,skociti na nju i dirati joj lancic taj...taj sam ga tren pogledala,ispred mene je prošlo sve...doslovno sve...i naravno,suze...otišla sam do slike koju sam donjela doma,i...znate što? ..da...tad sam se stvarno rasplakala i nisam stala...imala ga je na sebi...da..uzela sam sliku na kojoj ga ona nosi,sasvim slucajnim odabirom...kao da mi govori:"..malena,sa tobom sam stalno.."...bilo je toga još vezanog za nju ali..to mi je bilo..kako da kažem koma...i znam,vjerujte mi,ja sam prva koja pošizi kad vidi post od 3 metra i...blabla...jednostavno mi se ne cita to sve,da...priznajem,sebicna sam..ali..nismo li svi? hmm...ne ocekujem od vas da se zamarate sad ovim svim i..znam jako je dosadno i naporno stalno istu temu citat...i sve to ali...moram si pomoci jer sa nikim ne mogu pricati o ovom..svi kažu :" ..bila je draga...90 godina nije malo,živila je ljep život i proživila ga..." draga mama ja to sve znam,tata ja toznam samo...zašto vi ne znate da je meni ipak bila možda i više od tog?..ili se možda štitimo međusobno time..samo da to kažemo na brzinu a u dubini sebe...ne znam...valjda mi treba vremena..bilo bi mi bolje da se stihova držim ali onda opet..ni njima ne mogu sve reci...možda bolje da ne pišem malo dok se ne smirim...da bolje...ali svejedno...
....nona volim te,tvoja unucica ...
....za sve sto,dolazi,nedostajes...
Tuzno sam ptice,sto mehkim kljunom
kljuca o kamen,trazeci vodu...
bas ko i ljudi,tako i ptice,
najdraze traze onda kad odu...
Slika ritam osjecaj i rijec,
zar je tako brzo proslo vec,
zar je tako,brzo proslo vec...
znam da dusa sama bira ti,
al ne mogu...
Nedostajes,tako mi nedostajes...
za sve,sto proslo je,nedostajes....
nedostajes,tako,tako mi nedostajes....
za sve sto,dolazi,nedostajes...
Tuzno sam ptice,slomljenih krila,
za posmatrace,tako sam cudan...
u snu se moze,svemoguci Boze,
sve osim jedno, ostati budan...
Slika, ritam, osjecaj i rijec,
zar je tako brzo proslo vec,
zar je tako brzo...proslo vec ...
...znam da dusa sama bira ti...
....al' ne mogu....
kljuca o kamen,trazeci vodu...
bas ko i ljudi,tako i ptice,
najdraze traze onda kad odu...
Slika ritam osjecaj i rijec,
zar je tako brzo proslo vec,
zar je tako,brzo proslo vec...
znam da dusa sama bira ti,
al ne mogu...
Nedostajes,tako mi nedostajes...
za sve,sto proslo je,nedostajes....
nedostajes,tako,tako mi nedostajes....
za sve sto,dolazi,nedostajes...
Tuzno sam ptice,slomljenih krila,
za posmatrace,tako sam cudan...
u snu se moze,svemoguci Boze,
sve osim jedno, ostati budan...
Slika, ritam, osjecaj i rijec,
zar je tako brzo proslo vec,
zar je tako brzo...proslo vec ...
...znam da dusa sama bira ti...
....al' ne mogu....
...Trebam mir,samo trebam mir...
Trebam mir,samo trebam mir...ponavljala sam u sebi dok je gomila ljudi šaputala...žao mi je,moje saucešce...mislila sam da se neke stvari mogu izbjeci kao miris njezinig ormara,sobe...kreveta...prisjecajuci se nje i svega...progutala sam jednu veliku suzu duboko u sebi kad sam ugledala rodicu u suzama...da voljeli smo je,jelda?..istina...posebna je bila...rekli su mi da odem u sobu kod rodice i utješim je....njezine su mi suze govorile i previše,suzdržavala sam se...znala sam da moram biti jaka...nedugo nakon toga,bili smo sretni...sretni? da...sretni,znali smo kakva je bila i što nam je rekla:"Kad ja umrem ne želim da placete zamnom,smite se kao da sam tu,jedite i pite..." to smo i napravili,obecali smo joj...vecer prije sprovoda,spavala sam kod bake...želja za nonom bila je prevelika..njezinim dodirom...navecer smo rodica i ja gledale njezine stvari,krenule smo od malenih sitnica koje su noni jako puno znacile..nakit...svašta smo pronašle ...karte za gatanje ko zna od kad...viklere i još gomilu stvari,tu vecer smo gatale baki,didu,rodbini i smijali se...Prije spavanja,"ušuljale" smo se u nonin ormar,puno mirisne robe govorilo je da je tu...uzele smo njezinu robu i imale modne revije,baš kao što nas je ona oblacila kao male...to ju je nasmijavalo...uzele smo njezine kapice i spavacice i legle u krevet...tu vecer nisam mogla spavati kao ni svi u kuci...u jutro zvono je oglasilo taj dan...cijeli dan je zvonilo nebi li nas omelo od misli...najviše me pogađala crnina,poislila sam pa dajte,hej...pa to nije nona...crnina i suze...mora li tako biti? Vjetar je zapuhao...bili smo u sobi na njezinom krevetu,kad smo se sredili,obukli,stavili njezin nakit i njezine kapice koje je nosila,sjeli smo na krevet..misli su lutale sobom a u zraku se osijecao miris spokoja...nekakve praznine...papir...napišimo joj pismo...da,istina...recimo joj sve što još do sad nismo...pa makar se ponavljali po stoti put,recimo joj da je volimo najviše na svijetu...rodica je pisala,rijeci su teško izlazile iz nas,imala sam osijecaj da cu se na svaku rasplakati...pogotovo kad je rodica pocela pisati što smo joj sve uzele,da cemo joj cuvati igracke,spavati u njezinim spavacicama i da ce živjeti samnom u njezinim receptima koje sam joj uzela i obecala svaki put kad bi otišla od nje da cu ih raditi...i sad mi se u grlu steglo...ali ne nona,necu plakati,to nisi ti,to nismo mi,mi se mijemo,nismo plackavi i slabi,obecajem...u pismo smo stavili slike nas malenih sa njom na kojima se smije,jenu sa plaže(jako je mora voljela) na kojoj se sunca i smije i jednu sa cvijecem...omorali smo to sa 3 ružice i ponjeli sa sobom...ušli smo u prostoriju di je bio ljes i ne,nije to bila ona...njezina slika da,u šarenoj košuljici,sa frizurom i nakitom...ali ljes...a-a...ljudi su dolazili,u grlima se steglo...rekli su...idemo na groblje...prije toga,otvorili su ljes i pored glave ubacili naše pismo....ljudima je bilo smiješno što imamo kapice na glavama ali da,to su oni koji je nisu znali,niti nju niti njezine želje...i nisam ljuta na njih i njihova podsmjehivanja i ismijavanja...nije me briga nona,mi znamo ko smo...dali su nam ruže...nosile smo ih uspravno iza ljesa...nastao je muk...pocela sam plakati i suzdržavala sam se...spustili su je nježno i nestala ja...bacili smo ruže i....i....suze su krenule...jako smo je voljeli svi su govorili...to je lijepo cuti...istina,90 godina nkima je puno,ali nama je malo,jako malo sa njom...
Drago mi je što smo joj napisali pismo i rekli ono što možda nismo mogli do sad ...sad zna da je volimo i da cemo je voljeti sve dok...dok....zauvijek...i da mislimo svaku minutu na nju..i...da nona,bila si u pravu kad si rekla da ceš biti tu i kad te ne bude bilo...istina je...sada znamo da si tu...
Volimo te puno...tvoja Lucia,Luka i Tonka
Drago mi je što smo joj napisali pismo i rekli ono što možda nismo mogli do sad ...sad zna da je volimo i da cemo je voljeti sve dok...dok....zauvijek...i da mislimo svaku minutu na nju..i...da nona,bila si u pravu kad si rekla da ceš biti tu i kad te ne bude bilo...istina je...sada znamo da si tu...
Volimo te puno...tvoja Lucia,Luka i Tonka
...posveceno...
I sama smrt nadvladat ce tvoje tijelo,i dah ce lebdjeti sam....mracnim ulicama i maglom hladnom koraci ce nocu otkrivati tvoju prisutnost, a sama krv reci ce da si tu....Krici u mojoj glavi napravit ce pomutnju vrlo laku i neprimjetnu...jedne noci kad cu promumljati...bila si tu....
Volim te...
...drži se samo još malo....obecajem...proci ce i ovo sve...drži se samo još malo...za mene...
Nona volim te baš onoliko koliko si mi rekla onaj dan u bolnici da me voliš...neograniceno i jako puno :)
Volim te...
...drži se samo još malo....obecajem...proci ce i ovo sve...drži se samo još malo...za mene...
Nona volim te baš onoliko koliko si mi rekla onaj dan u bolnici da me voliš...neograniceno i jako puno :)
...posveceno....
Iskreno...moja realnost seže u neke dublje dimenzije..puno tamnije i mracnije nego se cini...
Mali osvrt na moju prošlost mogao bi ubiti i najmanju nadu za boljim životom sad ....pa i dalje...
nije jednostavno biti osoba koja treba priznati sebi i drugima da griješi....kažu da je to ljudski...ma da...to si oni samo umišljaju...a možda...možda ipak i ne....ko to zna...samo znam da nisam ono što sam bila i kakva bi trebala biti prema svojim mogucnostima i stvarima kojim raspolažem....možda samo maštam ili stvarno taj potencijal u meni raste...potencijal? za cim?? Zlocom? Oooo..da ljubavi,zlocom...mržnjom i svim onim što si stvorio od mene..moj bjes...moj dah...sve....to si ti....strah je jednostavna pojava...kad ti živiš u meni,budim se sa njim a navecer ga potiskujem duboko u sebi dok on raste i sutra....izađe još jaci i veci....i da...znaš što još? Heh...jednog dana prepoznati ceš sebe u meni...moj ce strah postati tvoj,a ja cu tada ležati negdje....i znaš što? Smijati cu se....da smijati cu se,tebi.....jer bio si tako drag i dobar .... a od tebe je ostalo samo....samo....samo ja.... da ja ...i da...reci mi jedno sad...tko se smije...heh...ti? smiješ se ...eto,ali zapamti,sve sam ti rekla...poznajem te...smiješ se sad...a ispod tog krije se strah koji ne možeš savladati..potiskuješ ga..i on raste....a znaš što ja radim...tvoja idealna kopija...smije se....ali strah u meni ne raste....znaš zašto?...kopija sam tebe....i znam da ako umreš....moj strah nestaje..i opet sam potpuna...bez tebe...moja loša kopijo....
Mali osvrt na moju prošlost mogao bi ubiti i najmanju nadu za boljim životom sad ....pa i dalje...
nije jednostavno biti osoba koja treba priznati sebi i drugima da griješi....kažu da je to ljudski...ma da...to si oni samo umišljaju...a možda...možda ipak i ne....ko to zna...samo znam da nisam ono što sam bila i kakva bi trebala biti prema svojim mogucnostima i stvarima kojim raspolažem....možda samo maštam ili stvarno taj potencijal u meni raste...potencijal? za cim?? Zlocom? Oooo..da ljubavi,zlocom...mržnjom i svim onim što si stvorio od mene..moj bjes...moj dah...sve....to si ti....strah je jednostavna pojava...kad ti živiš u meni,budim se sa njim a navecer ga potiskujem duboko u sebi dok on raste i sutra....izađe još jaci i veci....i da...znaš što još? Heh...jednog dana prepoznati ceš sebe u meni...moj ce strah postati tvoj,a ja cu tada ležati negdje....i znaš što? Smijati cu se....da smijati cu se,tebi.....jer bio si tako drag i dobar .... a od tebe je ostalo samo....samo....samo ja.... da ja ...i da...reci mi jedno sad...tko se smije...heh...ti? smiješ se ...eto,ali zapamti,sve sam ti rekla...poznajem te...smiješ se sad...a ispod tog krije se strah koji ne možeš savladati..potiskuješ ga..i on raste....a znaš što ja radim...tvoja idealna kopija...smije se....ali strah u meni ne raste....znaš zašto?...kopija sam tebe....i znam da ako umreš....moj strah nestaje..i opet sam potpuna...bez tebe...moja loša kopijo....
Nestao
I baš poput kiše iz vedra neba,
nestale su njegove oci iz mojih misli.
njegov osmijeh sa moga lica,
njegova kosa sa mog dlana.
I pocela ja padati kiša....
Moja jedina nada,moj prijatelj,
kad ga nema...
Kada nestane poput duge,
netom ispadane po mom papiru....
poput oblaka otpuhanog,
jednim uzdahom i magle nestale
dozivanjem njegovog imena...
Dan nakon što je padala kiša,
nestalo je sve....
I kiša i duga i magla i moj dah
....i....njegovo ime....
..a potom i on....
...nestao....
nestale su njegove oci iz mojih misli.
njegov osmijeh sa moga lica,
njegova kosa sa mog dlana.
I pocela ja padati kiša....
Moja jedina nada,moj prijatelj,
kad ga nema...
Kada nestane poput duge,
netom ispadane po mom papiru....
poput oblaka otpuhanog,
jednim uzdahom i magle nestale
dozivanjem njegovog imena...
Dan nakon što je padala kiša,
nestalo je sve....
I kiša i duga i magla i moj dah
....i....njegovo ime....
..a potom i on....
...nestao....
